Umesto toga, mi dozvoljavamo virusu da se rasprostrani, ukoreni. Previše nam je nagla, zastrašujuća misao da nas napusti, kad nam u isti mah čini toliko zadovoljstvo. Prirodna potreba za prevlašću. Ne toliko daleka od mržnje, jer nas tera na neverovatne, ranije nezamislive postupke. Izdaja. Prevara. Moć i samo moć. Niko nije siguran u ovoj igri, niko nema ikonicu za obnavljanja resursa. Javlja se postepeno, kroz više faza. Rizik, neophodan da prihvatiš na početku. Ispunjenje, koje dolazi sa saznanjem da si uspeo. Ona postaje sredstvo koje otvara mnoga vrata, i sva su zlatna, ali nije zlato sve što sija. Mogućnost odabira. Kolebanje. Želja za nečim većim. Fatalna greška, tačka s koje više nema povratka. Raste, uporedo, stid. Stid da priznaš da se njome služiš, ali te toliko obuzima da te nije briga.
Što dublje toneš, lagano se opuštaju tvoji mišići, prestaju grčevi, više te nije briga za kiseonik, i u jednom momentu odlučuješ da prestaneš da se boriš. Puštaš da te savlada. A nije tvoje telo to koje je onemoćalo, već duša. A kiseonik, simbol za ljubav, dobrotu, nežnost, etiku, poštenje, onu drugu vrstu ispunjenja, sasvim drugačiju i mnogo nedostižniju. Prekasno je, onda kada shvatiš da je trebalo da se potrudiš. Prekasno je, potonuo si, lađe su odavno prestale da te traže, more se više ne burka, sasvim je mirno, a tvoja duša, umrla u toj sivoj vodi, postaje samo jedna od silnih koje je uzelo, a tvoje telo raspalo se na dnu na koje je stiglo, misleći da dostiže nebo.
